Pojavila se misao. Želim voziti bicikl na godišnji. Partner je bio u nekom modu „može ali i ne mora“. Tako da na meni je da organiziram realizaciju. Pošteno. Dva je dana do puta. Svatko hrpu obveza. Nemamo nosač za bicikl. Nije prigodno vrijeme za kupovinu. A moja zamisao ne da mi mira. Nisam stala da malo utišam um, dišem i osluhnem što se tu događa. Nego sam dopustila umu da dalje razvija svoj film. Na platnu nas dvoje vozimo po brdima, uz more. Aktivni. Udišemo mirise. Obilazimo okolna mjesta. Na biciklu.
Prvo sam posudila nosač od prijateljice i uvidjela da je prevelik za moj automobil a i da ne znam kako bih ga stavila u funkciju. Onda sam pronašla nosač baš za moj automobil. Pronašla sam čak i video s uputama kako se montira. Pih sitnica. Pronašla sam i vrijeme i novce da ga odem kupiti. Jutro pred polazak, upalimo video ali nije baš tako jednostavno. Ni tu nisam stala. Zovem brata i molim ga za pomoć. Udavim i njega ali on, moj dragi brat, uvijek moja podrška dođe i sat vremena provede s nama na vjetru da nam pomogne staviti nosač. I eto napokon je onako kako sam zamislila.
Krenemo mi tako na put. Kad ono što smo bliže odredištu vjetar sve jači i jači. Slušamo radio a na obali bura. Zatvoren promet za sve osim motornih vozila. Vozimo a nosač bicikala stenje, škripi, zavija. Stižemo na odredište. A bura kraljuje. Jedva da se može hodati. Snažna i moćna. Pred njom se pokorilo i more. I stogodišnje drvo. I galeb. I kamen. Naravno i ja. Postala sam sitnija od makovog zrna. U trenutku mi ideja da neću voziti bicikl i nije izgledala tako strašno.
Naredni dani protekli su tako sasvim neplanirano. Nepredvidivo. Drugačije. Prekrasno. Obišli smo mjesta koja do sada nismo. Družili se s divnim ljudima. Napravili predivne fotografije koje na biciklu ne bismo napravili. Bura je stala. A um opet šapne-. „A bicikl?“ Padne dogovor. Sutra vozimo bicikle. Ali ujutro gle kiše. I pada ona tako već dva dana. I dobro. Uživamo i dalje. U nekim drugim stvarima.
Na kraju želim prenijeti poruku koju sam dobila. Kada stvari ne idu onako kako smo zamislili, treba stati. Umiriti um. Disati. Pustiti vodstvo svojoj unutarnjoj moći. Jer ona jako dobro poznaje što je to što nam je potrebno. Poznaje to bolje i od nas samih. Moć naše prave prirode je poput bure. Ona će nas dovesti do onog što je najbolje za nas. Prije ili kasnije. Na nama je samo da stanemo i shvatimo kada stvari više nisu u našoj moći. I da se prepustimo moći svoje prirode s povjerenjem. Tada proces ide puno brže.